Često možemo čuti savete da je ljudima potrebna „promena“, da će se promenom nekih spoljašnjih okolnosti čovek lišiti patnje. osećati bolje.

To ne mora da bude netačno u slučajevima kada je spoljašnji faktor dominanatan uzrok nečijih psihičkih tegoba. Distanciranjem od neke situacije ili osobe, zaista se može postići boljitak, ali pitanje je da li je to distanciranje i u drugim situacijama moguće, održivo, kao i da li današnji način života dozvoljava bežanje kao opciju za rešavanje problema, ukoliko je problem sam sistem i njegovi zahtevi prema pojedincu?

Psihički aparat, iako teži inertnosti, prilično je dinamičan i u stalnom stanju promene. Kako je „status kvo“ nemoguć, promena može ići u dva pravca – na gore ili na bolje. Promena takođe može proticati svesno i nesvesno. Jedan od načina da čovek postane svestan „borbe u sebi“, jeste i psihoterapija.

Suportivna psihoterapija kao jedna od direktivnih vrsta psihoterapije. kroz autoritativnog ( ne autoritarnog) psihoterapeuta, pruža doživljaj korektivnog emocionalnog iskustva, odnosno drugu vrstu reagovanja na osobu, u odnosu na način na koji je navikla od svojih bližnjih, koji je često neurotski.

U ovakvoj atmosferi, čovek ima priliku da prihvati sebe onakvog kakav jeste,što je zapravo preduslov bilo kakve promene. U protivnom, on će samo želeti da se oslobodi svojih delova koje mrzi, što će samo produbiti konflikt.

Spoljašnja promena, iako nekad neophodna, nije dugoročno rešenje. Suštinska promena dolazi iz same ličnosti. Ona može biti spontana i samostalna kod nekih ljudi, ali i podržana i nadgledana od strane psihoterapeuta.

Jedno je sigurno. Na promenu nas može pokrenuti jedino nelagoda, nezadovoljstvo, patnja. Na nama je da li ćemo od nje bežati, ili ćemo je iskoristiti za upoznavanje i menjanje sebe, a to je jedini način da promena bude „na bolje“.
I da mi budemo bolji.

Centar za obrazovanje, podršku i savetovanje Stojković