Самопоштовање је, као што му и сам назив каже, вредновање сопствене личности. То вредновање је опште, глобално и односи се на целу личност као такву, но често је засновано само на сегментима живота који нам се чине важним.

Тако је неко себи вредан једино ако је успешан у послу, други ако је успешан у љубави. Оваква врста партикуларних разлога за самопоштовање, значајно зависи од спољашњих поткрепљења и одобравања и доводи нас у ризик да доживљавамо екстремне емоције и понашање – од самоидеализације до самообезвређивања.

Да би човек уопште могао да вреднује своју личност, он мора прво да има неко знање о себи. Људски је имати и нека очекивања од себе. Она могу бити у великој мери идеализована („идеално Ја“), на шта најчешће утичу очекивања родитеља, али и тзв. очекивано Ја, оно што је реално и достижно, а што очекујемо од себе. Уколико обе ове слике нашег Ја значајно одступају од онога какви заиста јесмо, може се развити туга, разочараност, али и анксиозност и осећај кривице.

Последице самопоштовања или недостатка истог, врло су видљиве и значајне у свакодневном животу. Човек са изграђеним здравим самопоштовањем, способан је и да поштује другог , не очекујући одбацивање и не осећајући се угрожено од њега. Особа са ниским самопоштовањем не излаже себе „ризицима“ нових ситуација и људи и води један осиромашен живот.

„Лек“ за ниско, али и превисоко самопошовање јесте у избегавању давања глобалне оцене о својој личности (добар/лош, способан/неспособан), већ у прихватању себе онаквим какви јесмо. То не значи оправдавање својих лоших поступака и особина, напротив, свест и критика о њима мора бити развијена.
Ово се може постићи кроз животно искуство код интроспективнијих људи. али и у процесу психотерапије.

Центар за образовање, подршку и саветовање Стојковић