Када двоје имају складну везу, људи коментаришу да су се «нашли». Овај израз у нашем језику више одговара неком случају, срећи, судбини, него рационалној слободној одлуци и у томе има истине. Однос између слободе и детерминисаности наших избора, занимала је многе психологе, психоаналитичаре и психијатре.
Тако је Фројд говорио да свако тражи свог партнера по угледу на један од два објекта из првог периода живота, а то су родитељ и само дете. Избор по типу наслањања подразумева да особа (чешће мушкарац) налази партнера сличног свом родитељу, док нарцистички тип избора подразумева бирање партнера по себи (карактеристичан за лепе жене).
Избор партнера зависи и од психичког стања саме особе, те, условно речено, «здраве особе» бирају партнера који ће им задовољити потребе за допуњавањем личности, док особе са неуротичним развојем бирају стални исти тип партнера, попут, рецимо, жене склоне мазохизму, која стално одабира агресивне и проблематичне партнере.
Да би се овакви «принудни избори» зауставили, особа треба да постане свесна обрасца који следи, а који извире из сопственог унутрашњег света. То се може догодити спонтано, након неких животних недаћа, «отрежњењем», или поступком психотерапије.
За готово најбитније питање одабира животног сапутника, препуштени смо сами себи, јер ни образовни систем, а често ни родитељи, немају знања ни свести да нам предоче који су све фактори уплетени у овај значајан процес.
Центар за образовање, подршку и саветовање Стојковић