Често можемо чути савете да је људима потребна „промена“, да ће се променом неких спољашњих околности човек лишити патње. осећати боље.
То не мора да буде нетачно у случајевима када је спољашњи фактор доминанатан узрок нечијих психичких тегоба. Дистанцирањем од неке ситуације или особе, заиста се може постићи бољитак, али питање је да ли је то дистанцирање и у другим ситуацијама могуће, одрживо, као и да ли данашњи начин живота дозвољава бежање као опцију за решавање проблема, уколико је проблем сам систем и његови захтеви према појединцу?
Психички апарат, иако тежи инертности, прилично је динамичан и у сталном стању промене. Како је „статус кво“ немогућ, промена може ићи у два правца – на горе или на боље. Промена такође може протицати свесно и несвесно. Један од начина да човек постане свестан „борбе у себи“, јесте и психотерапија.
Супортивна психотерапија као једна од директивних врста психотерапије. кроз ауторитативног ( не ауторитарног) психотерапеута, пружа доживљај корективног емоционалног искуства, односно другу врсту реаговања на особу, у односу на начин на који је навикла од својих ближњих, који је често неуротски.
У оваквој атмосфери, човек има прилику да прихвати себе онаквог какав јесте,што је заправо предуслов било какве промене. У противном, он ће само желети да се ослободи својих делова које мрзи, што ће само продубити конфликт.
Спољашња промена, иако некад неопходна, није дугорочно решење. Суштинска промена долази из саме личности. Она може бити спонтана и самостална код неких људи, али и подржана и надгледана од стране психотерапеута.
Једно је сигурно. На промену нас може покренути једино нелагода, незадовољство, патња. На нама је да ли ћемо од ње бежати, или ћемо је искористити за упознавање и мењање себе, а то је једини начин да промена буде „на боље“.
И да ми будемо бољи.
Центар за образовање, подршку и саветовање Стојковић