Промена расположења током празника, феномен је познат људима из личног искуства, али га званична класификација психијатријских болести не препознаје. Називају га и празничним блузом, а често се меша са сезонским поремећајем расположења које се јавља зими, између осталог, због недостатка сунчеве светлости. Намерно га у овом тексту нећемо звати депресијом јер сматрамо да се тај израз пречесто и погрешно користи.
Треба направити разлику између нерасположења, жаљења и депресије. Нерасположење је повремена и свеприсутна емоција сваког човека која се не треба насилно патологизовати. Жаљење је период прихватња неког објективног губитка у спољашњем свету, док код депресије такав губитак не мора да постоји. Иако је период жаловања „орочен“ на годину дана према актуелним стручним критеријумима, сматрамо да је варијабилан и другачији код сваке личности, како у интензитету, тако и у трајању.
Главни критеријум за разликовање жаловања од депресивности је губитак самопоштовања који је карактеристичан за депресију. У детињству, захтеви депресивних људи су били одбацивани, а потребе фрустриране, што доводи до немогућности задовољења адекватне улоге и повреде нарцизма. Особа се осећа невољеном, неприхваћеном уз суштински непријатељско расположење према другима, према којима има огромне захтеве. Ово показивање љутње може да флуктуира и често није јасно видљиво.
Неке фактори у току празничних дана који могу бити окидач за празничне поремећаје расположења можемо наћи у „згуснутим“ међуљудским односима на једном месту у кратко време, који се дешавају током породичних славља. Ти односи могу бити нарушени и мимо празника, а током њих неспоразуми могу кулминирати због упућености једних на друге, али и „диктата среће“ који нам налаже да и ми сами будемо срећни, али и да другима „не кваримо“ празнично време.
Још један изазов „завршетка календарске године“ је и свођење рачуна, билансирање, које може бити извор незадовољства, али, колико год чудно звучало и недостатак свакодневних обавеза, јер су оне некад бег од суочавања са самим собом.
Веома је битно ово „празно време“ током празника испунити садржајем. Традиционални и религијски обичаји током верских празника, између осталог, то и чине, па се људи осећају испуњенијим и укорењенијим, уз свест шта се и зашто празнује, док је ситуација другачија са интернационалним празницима попут новогодишњих, који нису укорењени у традицији и самим тим се неки људи, макар и несвесно, осећају „примораним“ да се уклопе у њихов свеприсутни маркетинг. Цена за ову неаутентичност може бити и празнично нерасположење. Због тога је потребно препознати факторе који на њега могу да утичу и колико је то могуће, неутралисати њихово дејство.