Духовна перспектива туговања
Био човек верујући или не, након животних губитака и трагедија, често поставља питање „зашто ми се ово десило“, или „ко је крив“. Запитаност и осећај неправде у знатној мери зависе од осећаја праведности света у коме живимо, што је субјективна категорија.
У узрочно-последичној, тзв. научној реалности у којој живимо, није могуће дати одговор на овакво питање, а да он заправо значи, олакша и помогне особи која га је поставила. Самим мењањем питања, мења се и перспектива за сагледавање одговора, те је „право“ питање због чега се нешто догодило, односно који је смисао?
Већина људи ће одмахнути главом, чак и љутито, нарочито када су у питању невине жртве и неће ни покушати да размишљају у том правцу. Зашто је то тако? Свако од нас има тежњу да мисли о себи лепо и да потискује Сенку, своју тамну страну. Многи нису ни свесни да је имају, јер у постојање зла не верују. Исправност сопственог живота и поступака мере кривично-правним категоријама, те ако нисам никог „убио, преварио, опљачкао“, аутоматски сам „добар човек“ коме живот треба само добрим да врати. То је онај лични став о праведности света који смо на почетку помињали. Међутим, устројство света је много компликованије, а наши кратки животи само један шраф у механизму који не разумемо. Многе ствари које су нама јасне у природи, немају капацитет да разумеју деца, али она имају поверења у објашњења која им дају њихови родитељи. Чак и као одрасли, највећи део чињеница о свету нисмо сами дознали и искусили, већ смо одлучили да поверујемо неком ауторитету, међутим јако тешко прихватамо духовна објашњења чак и када смо верујући. Због чега је то тако?
Људи јасно и недвосмислено препознају крупне грехове и већина се њих клони, али тешко да ће ико да препозна перфидну и рационализовану гордост и егоцентризам. Ову тезу можемо показати ако упоредимо са каквом лакоћом прихватамо туђе губитке и трагедије. Оне су нешто што се „дешава“, за шта некад имамо и цинична објашњења, али наше страдње је увек необјашњиво и неправедно.
Овде не сматрамо да се губици или трагедије дешавају „јер је неко заслужио“, већ да егоцентрираност онемогућава да се догађај стави у шири контекст.
Оно што је неизбежно и што преплављује свако „објашњење“ трагедије јесте бол. Филозофски однос према болу пуно утиче на то како ћемо га подносити. Ако смо уверени да је бол зло, као зло ћемо га и доживети. Људи можда и могу да прихвате смисао и функцију телесног бола који упућује на неку болест организма и знак је да га треба лечити, али душевни бол се најчешће перципира као непотребан и неправедан. Он се може ублажити, односно „отупити“ лековима, може се и апстраховати у психотерапији и научити да се живи са њим, али да ли ћемо нешто научити из њега о својој души, ствар је личног избора. Са великом сигурношћу можемо рећи да егоистичко гледање на губитак увећава бол. У души која пати због губитка, води се битка између егоизма и алтруизма. Пример како алтруизам и помагање другима може бити лековито и у сопственом болу су ратне трагедије, када готово свако доживи лични губитак. Искуство показује да су се људи са њиме лакше носили када су помагали другима (збрињавали сирочад, помагали удовицама, рањенима).
Ако се и деси да са болом наставимо како-тако да живимо, осећај неправде, увреде може бити погубнији за душу од самог бола због губитка. Овде не мислимо само на губитак у смислу нечије смрти, већ и губитак достојанства, угледа и разне друге повреде. Наша осећања су често врло негативна и бурна према починиоцу, који на њих реагује на два начина – не зна за њих или их не примећује, повратно нас оптужује за агресивност, прогањање, што не доводи ни до какве користи за нас и наше психичко стање. Негативне емоције свакако треба испустити, на мудар и социјално прихватљив начин, али увреду/повреду треба отпустити, па и опростити. Не из разлога што другом чинимо услугу, он може упоредо бити судски гоњен, већ због сопственог психичког терета који ће нам у једном тренутку постати неиздржив.
И како је лепо један руски психолог који практикује православну психотерапију рекао, памћење увреда је као скупљање сваког камена када нас неко повреди, и ношење те вреће на леђима целог живота, у нади да ћемо наићи на оне који су нас увредили и гађати их истим каменом.
То може бити наш избор,али по коју цену?
Центар за образовање, подршку и саветовање Стојковић