Туговање после губитка је, између осталог, психолошки догађај, неизбежан у животу и психички здраве особе. Из тог разлога се овим процесом ређе баве психијатри који су обучени да лече менталне болести, а више психолози и психотерапеути, нарочито специјализовани за ову врсту трауме.
Психијатрија има општеприхваћен, али на више нивоа упитан став, да је нормално жаловање оно што траје годину дана након губитка, а да се касније може сматрати депресивном реакцијом и тада се третира фармакотерапијом. Пре развоја и доминације биолошко оријентисане терапије, психоаналитичари су се детаљно бавили овим процесом, па и сам Фројд који је изучавао тзв. „рад туге за умрлим“. Приметио је да се реакције на губитке драгих особа код деце манифестују паником, где се дете симболичким покривањем очију и ушију штити од нежељених информација. Код одраслих се та паника контролише и човек се мири са губитком кроз рад туге, односно постепено постепено раскида везе са изгубљеним објектом и инвестира у нови. Овај процес пролази кроз две фазе – интројекције или поунутрења изгубљеног објекта и слабљења веза са интројектованим објектом.
Колико ће овај процес бити ефикасан и брз, зависи од врсте односа који је ожаложћени изградио са објектом. Уколико је однос био у великој мери симбиотички (ја и ти смо једно), може се јавити јака носталгична жудња, а ако је био амбивалентан ( и волим и мрзим), може се јавити и бес и агресивност. Сама смрт је амбивалентан догађај. Она може пробудити осећај љутње на оног ко је умро и „који нас је оставио“, али и кривицу јер смо ми преживели.
Психологија нам доноси тумачења која говоре да проживљавање туге не мора бити униформно, онако какво је код већине и како га просечан човек замишља. Свако ко види плачљиву, незаинтересовану особу којој је тешко да обавља своје радне или породичне обавезе, разумеће да је особа у процесу туговања и имаће разумевања за то. Мећутим, постоје и „туге“ које се не препознају лако.
Одложена туга се дешава извесно, дуже или краће време након трагичног дгађаја, јер је човек у првом тренутку „блокиран“ и нема капацитет за туговање. То се може погрешно тумачити од околине као да му „није стало“. Постоји и неколико начина „нетипичне“ туге када се она исказује бесом, деконцентисаношћу, претераном бригом, или пак „инхибиране туге“ која се манифестује претераним радом и преузимањем обавеза. Као и горе поменути начини туговања, и „обесправљена туга“ нема разумевање и одобравање околине која сматра да гувитак не „заслужује толику количину или дужину туговања“.
Некада, особа не може да несметано обави рад туге, да њиме не би „растужила“ чланове породице који су такође доживели губитак и некад недостатак „дозволе за туговањем“ доводи до тога да се оно претвори у патолошку реакцију.
За почетак, да бисмо исправно и здраво туговали, морамо разумети да је то емоција једнако реална, присутна и неизбежна као и било која друга коју сматрамо „пријатнијом“ и пожељнијом.
Центар за образовање, подршку и саветовање Стојковић