Психотерапија и/или религија
Често се у јавности могу чути две супротстављене стране када је лечење душе у питању – једни искључиво „верују науци“ и сматрају да је беспредметно религију „укључивати „ у тај процес, док други сматрају да би своју религиозност „изневерили“ одласком на психотерапију. За човека данашњице овај однос је или непостојећи, или противан. А да ли је одувек било тако?
Учење о болестима уопште, па и психичким, до почетка 19. века било је религиозно-метафизичке природе. Највећа промена у схватању порекла психичких болести дошла је са Фројдовим радом и психоаналитичарима уопште, али ни они нису могли да негирају религиозно у човеку и покушавали су да га преко својих теорија објасне. За Фројда је религиозност представљала форму „колективне принудне неурозе“ коју човек бира уместо сопствене, а све због немоћи смртног човека. Адлер је негирао потребу да се психолози и психијатри баве питањима религије, док је код Јунга то било сасвим обрнуто, јер је религију сматрао универзалним људским феноменом (архетипом) који „чучи“ у сваком.
Дефинисати религиозност није лако и свака дефиниција је недовољна, али дефиниција по којој је религиозност скуп душевних стања којима човек проживљава свест о својој зависности од нечег надземаљског, учинила нам се најприкладнијим описом у контексту психологије и религије. Религиозан човек верује у егзистенцију нвидљивог реда уз уверење да свој живот треба да усклади са њим.
Када се човек јавља на лечење, било психотерапијско, било духовнику? Онда када осети тескобу. Према Јунговом мишљењу, али и нашем искуству, само и једино невоља (психичка, духовна, телесна, животна) може покренути човека да потражи помоћ. У уском модерно-меицинском гледању на болест, тегобу, патњу, тенденција је на ишчезавању симптома који нас муче и на то су усмерене бројне савремене психотерапијске школе. Још је Владета Јеротић упозораво да лечење које је усмерено само на симптоме, може некада довести до погоршања општег стања, па чак и до психозе.
Зашто је то тако? Из разлога што веровали ми или не, духовни закони постоје. Ако смо атеисти и/или агностици, задовољиће нас теорија о људском мозгу и његовом биохемизму као центру психичких дешавања, а ако смо наклоњенији динамској психијатрији, вероваћемо да рана искуства, нарочито ако су неповољна, детерминишу наш будући психички живот. Професор Горан Голубовић је врло оштроумно у својој докторског дисертацији поредио учења најпознатијих психолога и психијатара са одређеним религиозним схватањима човекове личности и дошао до занимљивих закључака. Наиме, у суштини се све психотерапијске школе могу схватити као неки вид секуларизованог религиозног погледа на свет. Он пореди Фројдову психоанализу и августиновско-калвинистичко учење и опажа следеће сличности : за оба учења људска природа је у основи зла (грех односно сексуалне и агресивне пулзије), заједничка им је и идеја о предестинацији ( спасавају се само изабрани, односно лече се само кандидати који су испунили услове за психотерапију), као и негирање слободне воље (наша судбина је детерминисана нашом психопатологијом, док лични напори за спасењем не знече ништа уколико нисмо «изабрани»), али и када дође до метафизичког или психичког спасења, оно је строго индивидуално и не остварује се у односу, у заједници. Остали значајни психоаналитичари који су «отпали од Фројда», према Голубовићу, припадају секуларизованој неопелагијанистичкој мисли (пелагијанизам, учење по коме се човек спасава искључиво својим напорима, а људска природа је у суштини добра) и ту убраја Јунга, Фрома, Роџерса, Маслова. Дакле, чак и научна, у мери у којој она то може да буде, психологија и динамска психијатрија , леже у основи на теолошким идејама и веровању. Шта нам у том погледу нуди Источно хрићанство? Западно хришћанство личност сагледава као индивидуу, полазећи од антрополошких предтава Бога, док Источно хришћанство акценат ставља на три Личности Бога, Његову природу (суштину) и енергије. Уколико човек себе доживљава као индивидуу, суштински одељену од других, он неће разумети да аналогно божанској суштини која извире из три Личности, тако и наша, људска суштина тј. природа извире из скупа личности целокупног човечанства. Ову боголикост огреховљени човек не може да спозна, као ни неопходност да се спасава/лечи само у заједници. За ово му је потребно превазилажење психолошких баријера и слободна воља да увиди да изнад душевне, постоји и духовна раван са својим законитостима, као и грех као извор психичке и сваке друге нелагоде и невоље. Овај ниво разумевања «резервисан» је само за људе који спонтано и слободно до њега дођу. Психотерапеут не врши индоктринацију, нити, са друге стране, психотерапија може да уздрма веру на здравим темељима. Уколико је вера неуротични бег од стварности, онда је може довести у преиспитивање, не би ли стала на здраве основе и била изабрана слободно из пуноће живота. Психотерапију видим као прву помоћ и мост ка духовном, јер први наговештаји егзистенцијалне кризе често буду проблеми психичке природе.
То може бити наш избор,али по коју цену?
др Јована Стојковић
психијатар и психолошки саветник
Центар за образовање, подршку и саветовање Стојковић