Може ли страх бити користан?
Готово да нема класификованог психијатријског поремећаја у коме се не појављује страх. Страх је најчешћа непријатна емоција човека и мимо психијатријских синдрома и болести. Осећање страха је познато свима и разлог томе јесте његова заштитна функција, као и улога у прилагођавању. У овом изворном облику, он се може описати као интензивна, краткотрајна и нагла напетост са одрећеним интелектуланим садржајем (опасност), а функција му је стимулација акције у односу на опасност (најчешће бег).
Овако описан „изворни“ страх разумљив је у ситуацијама када је човек био у непосредном контакту са природом од чијих је опасности и изненађења требало да се заштити, али чега се плашимо данас у време када нам је задовољење основних потреба на дохват руке, и живимо у свету који и превише полаже на безбедност?
Извор страха не мора да буде спољашњи. Ииспитивање унутрашњих извора страха родиле су разне психоаналитичке теорије. Тако је Фројд био става да се страх јавља као одговор Ја на импулсе из несвесног, добрим делом нагонског дела личности, Ото Ранк је страх повезивао са страхом од сепарације јер је човек биће раздвајања које и у живот улази и из њега излази управо – раздвајањем. Адлер је страх доводио у везу са осећајем инфериорности људског бића, по рођењу најзависнијег и најнемоћнијег младунчета.
Психодинамска објашњења поклапају се са клиничким запажањима, те су страхови који се појављују код савремених људи окупљени око неколико кључних тема – страх од будућности, од губитка објекта (значајне особе), страх од интерперсоналог неслагања које би могло да доведе до изопштења из заједнице (вероватно је узрок многих „ћути, не таласај“ савета), страх од сопствене сексуалности и агресивности, али и неприхватање сопствене смрти. Два главна извора страха, потичу из наизглед различитих извора – једном су извор телесна задовољства за које се телесни човек боји да ће их изгубити, а други, ,нетелесни, јесте претерана зависност и преувеличавање мишљења других људи о нама, што говори о израженој сујети.
Из духовне перспективе, уколико је човек вољан да је прихвати, и телесна задовољстава и потреба за одобравањем других, спадају у страсне бојажљивости у смислу страсти као погрешно усмерене енергије душе. Страх везан за телесна задовољства, заправо страх од њиховог лишавања, прецењује телесна задовољства (која су у својој бити пролазна), бескористан је јер не може спречити лишавање, а опасности које евентуално лишавање доноси, преувеличане су и искарикиране страхом. Са друге стране, страх који осећамо од других људи, најчешће је последица нашег осуђивања и агресије, када неке особине, са разлогом или без, генерализујемо и приписујемо другима. Разумевање (не оправдавање) људских слабости, смањује осуду и одбојност, а самим тим и страх од људи и избавља нас мистичког ужасавања од њих.
Страх није обавезно лош и пожељан је у виду бојазни од губитка душе и тела, али не из самољубивог егоцентричног мотива, већ у смислу „одвратности према не-бићу“ према Светом Максиму, или „одбојности према ономе што разара“ према Светом Јовану Дамаскину, што се врло опрезно може упоредити са нагоном за самоодржањем. Друга врста „пожељног страха“ код духовних људи је богобојажљивост, која, у односу на зрелост вере, може да се испољи у виду страха од казне, или страха од одвајања од Бога. Овде не мислимо на неуротичан страх и доживљавање кривице, већ слободан, из пуноће и љубави, одговор на вапај хомо религиозуса у нама.
Према Јасперсу, страх је онтолошки део људског бића, а не (само) тегоба и симптом. Кјеркегор га назива „вртоглавицом слободе“ коју задобија човек који егзистира између (урођене) тежње да се покори ауторитету, али у исто време да буде слободни стваралац. Јеротић закључује да човек који не осећа страх (ако је то уопште могуће), јесте човек који или није започео индивидуацију, или је завршио.
Који је онда антидот за страх? Логично, храброст, али како се она задобија? Постепеним, малим, али упорним победама над оним што нам страх изазива.(углавном телесна задовољства и сујета).
Страх је дат са неким смислом и жели нешто да поручи. Уколико у околини нема тигра, то је знак да се треба загледати у очи животиње у себи.
др Јована Стојковић
психијатар и психолошки саветник
Центар за образовање, подршку и саветовање Стојковић