Појам граница у (популарној) псиологији се све чешће спомиње, иако се у уџбеничкој литератури помиње тек посредно, као самоподразумевајући термин који је ретко где прецизно дефинисан. Од стране углавном страних психолога који се детаљније баве овим феноменом, позајмићемо дефиницију која каже да границе прдстављају оно што нас дефинише - шта јесам, а шта нисам , где почињем, а где се завршавам, за шта сам одговоран, а шта је туђа одговорност.
Код људи који имају проблема са границама, а то смо готово сви до неког момента, највећи проблем се огледа у недефинисаној и флуидној одговорности. Они су или преоптерећени количином одговорности коју преузимају од других, или су неодговорни. Забуну у овом смислу често прави погрешно протумачена порука коју нам друштво шаље од малена, али која се у неком облику помиње и у Светом писму " Носите бремена једни другима" у Посланици Галатима, али и тврдња у истој Посланици која је наизглед противуречна и гласи да ће свако носити свој терет. Зато је неопходно направити разлику између оног што је лична одговорност неке особе на коју она има могућности и капацитета да одговори и коју не треба да преузимамо (често у односима родитеља и деце), и оног што је "превелико бреме" које особа нема капацитета да понесе, а ми имамо и то бирамо да урадимо по својој слободној вољи.
Да би се границе лакше разумеле, потребно је навести неки пример који је очигедан, попут коже која физички одваја наше тело од других људи и спољашње средине. Колико ова граница има и психолошки значај говори то да сексуално или физички злстављане особе, често касније не умеју да кажу не туђим хтењима и одлазе у промискуитет или насилне везе. Други пример је реч, оно чаробно "не" које нас штити да, како се наводи у Посланици Корнићанима, не дајемо " са жалошћу или на силу". Физичка дистанца је такође један вид постављања граница где је особа приморана да се физички удаљи од онога ко јој нарушава границе. Тај губитак заједништва може за особу која нарушава границе да буде отрежњујућ и да води промени, али не увек. Време које ћемо провести удаљени од неке инвестиције која нам је измакла границе може послужити за враћање у посед оних аспеката живота које смо запоставили.
Осим спољашњих, према другима, човек поседује и унутрашње границе. У сфери осећања, недостатак граница се испољава у уверењу да су други криви због њих, док би правилно резоновање и постављање граница, одређена осећања схватило као сигнал да се према некој ситуацији или особи поставимо другачије. Уверења су такође унутар човекових граница и највећи проблем представљају када смо уверени да је нешто наша одговорност, а није, и обрнуто. Поступци су нешто што је у нашем поседу, као и одлуке, и споља се сусрећу са одређеним последицама које нам помажу да их коригујемо, али због чега све ово ретко радимо?
Проблеми са границама су стечене природе, не наслећују се , али се стичу у врло раном добу и последица су нашег односа са родитељима, нарочито мајком или њеном заменом. Повезаност са родитељем, првом фигуром у свету малог детета, у идеалним условима, развија се у преко потребно праповерење које је заправо сам однос који треба да пошаље поруку да је дете добродошло и сигурно на овом свету. Од његовог присуства или одсуства зависи да ли ћемо смети да постављањем граница рескирамо овај однос, јер се код детета од прве до треће године, неминовно развија потреба за аутономијом и упзнавањем не-Ја, да би схватило и формирало Ја. У том периоду деца исказују границе на више начина који се некад погрешно разумеју и осујећују - то чине кроз бес, свест о поседовању (моје, мени) и честим изговарањем речи не. Ово треба јасно раликовати од "безобразлука" и допустити.
Уколико се на покушај постављања граница не одговори како треба, дете може да развије проблем постављању граница и то - одустајање (јер се родитељи повуку од њега када то покуша), отпор постављању било каквих граница (јер се родитељи разбесне, а дете се осећа одговорним) или недостатак било каквих граница (родитељи све раде уместо детета и не излажу га последицама његовог понашања).
Са каквим проблемима се сусреће дете које је добио поруку да постављање граница није пожељно? Прва и најпрепознатљивија ситуација је немогућност да се каже не. Особа не може да одбије, па чак ни да препозна нешто што је лоше јер њом управља страх да ће тиме повредити другог, и страх од напуштања и раздвајања, беса, казне, али и престроге савести која сматра да ће их други доживети као лоше. Оваква особа је попустљива, сматра себе саосећајном, иако је саосећајност повезана са унутрашњом попустљивошћу, а не спољашњом. Да ли нешто радимо зато то смо "добри", или без граница, одговориће нам сам организам. Уколико је наше жртвовање праћено огорченошћу, то је јасан знак недостатка граница.
Још један од проблема може бити неспособност да се каже да добру које треба да примимо од других. Особе са овим проблемом имају толико непорозне границе да кроз њих не може да прође помоћ других или њихове емоције. Овакве особе су стално у кругу потпуне исцрпљености, нарочито ако имају и проблема са немогућношћу да кажу не. Контрола и контролори, као најчешћа асоцијација када је непоштовање туђих граница у питању, опиру се преузимању одговорности за свој живот и радије контролишу туђи. Свима су препознатљиви агресивни контролори који су неретко вербално и фиички насилни, баве се "мењањем других, света", док је теже препознати манипулативне контролоре који се користе изазивањем кривице и уверавањем других да треба да носе њихово бреме. Колико су ове врсте контролорства лоше, нарочито оне које се обављају "за наше добро", сликовито приказје дијалог из Светог писма када апостол Петар одвраћа Христа од крсне смрти. Христос му говори (ни мање, ни више) "Иди од мене, сотоно".
Нећемо улазити у све проблеме које у односу са партнером, децом и пословним партнерима може да донесе неправилно или недостајуће постављање граница, али нам овај проблем може обојити и обележити све релације и сам живот.
"Лек" је првобитно у разумевању, али и покушају да и противно старом и дубоком осећају да ћемо бити одбачени, ипак почнемо са постављањем граница. Како је однос нешто што човека чини живим, ово треба радити опрезно и имати подршку у виду неког другог односа за који знамо да неће бити поремећен или прекинут. То могу бити други људи у нашем животу, али све чешће и групе подршке или однос са психотерапеутом, духовником.
Иако живом људском односу треба приступати индивидуално, можемо дати неколико општих смерница.
1. Границе треба постављати активно, не пасивно повлачењем, дурењем, укључивањем неког трећег, пасивно -агресивним понашањем.
2. Грaнице треба искомуницирати вербално јер је уверење да нам неко чита мисли неутемељено у реалности.
3. Границе треба "бранити делима", односно држати се јасно искомуницираних последица које смо другом предочили за одређено понашање.
4. Друге не треба уцењивати, већ дати избор да се понашају као до сада и искусе последице, или да испоштују наше границе.
Постављање граница је лакмус папир за каквоћу односа, јер ће особа којој је заједништво прече од контроле, добити прилику да однос поправи, а ако до тога и не дође, особа која је одлучила да постави границе добиће искуство да је и прекид односа нешто што се може преживети, а од чега је страховала од најранијег детињства.
Ово може бити основа за здравије и искреније будуће односе.
др Јована Стојковић
психијатар и психолошки саветник
Центар за образовање, подршку и саветовање Стојковић