Одговор на ово питање наизглед сви знамо, боље рећи осећамо, али га је јако тешко артикулисати у дефиницију. Асоцијација на емоције често иде у правцу пријатности или непријатности, нечег што је ирационално и/или нелогично, али да ли је увек тако?
Реч емотио је латинског порекла и означава узбуђење. Дакле, без узбуђења, односно неке промене у односу на претходно стање, нема емоција. Та промена може да се деси у спољашњем, али и унутрашњем свету бића. Наш субјективни однос према тој промени, новој информацији, представља емоцију.
Информација може доћи из спољашњег света, из самог организма , али и у облику менталне представе као сећање ако се односи на прошлост, или имагинације, ако се односи на размишљање о будућим догађајима.
Информације се обрађују непрестано. Мозак прима импулсе из свих чула и обрађује их у старијем делу мозга тзв. лимбичком систему који „производи“ емоције, те се зато каже да човек понекад мисли, али увек осећа.
Можда ћете се запитати шта онда имамо ми са својим емоцијама, ако већ постоји биолошки систем за њихову „производњу“ и да ли то значи да немамо никакву контролу над њима? Иако овај систем стално обрађује информације и производи осећања, она нису увек присутна у нашој свести. Емоције ћемо постати свесни онда када стимулус надражи неку нашу вредност. Осетићемо интензивно оно што има значај за нас. Зато постоји могућност освешћивања и интервенције на нивоу значења и значаја, те човек није потпуно „немоћан“, нити емоције морају бити нужно јаче од нас.
За почетак, потребно је да разумемо да емоције ипак прате неку логику које нисмо увек свесни и да имају улогу да нас адаптирају и обнове поремећен однос између бића и света. Сазнавањем и спознавањем о њима, избећи ћемо мистификацију и последични пасивни положај у односу на њих.
Информације o радионицама и саветовању:
Центар за образовање, подршку и саветовање Стојковић