Супортивна психотерапија је један од најстаријих облика лечења и вид психотерапије у којој је кључан терапијски чинилац подршка клијенту, као и интерперсонални однос између „две душе“, клијента и психотерапеута.

Овај вид психотерапије концетрише се доминантно на дешавања „сада и овде“, а терапијски амбијент и размена служе томе да клијент прихвати себе и почне да се адекватније прилагођава околностима у којима живи, реалности и спољашњем окружењу.

Акценат је на пацијентовом свесном сазнању о дисфункционалностима, као и јачању тзв. копинг механизама, односно способности да се толерише напор и душевна бол. У атмосфери прихватања, емпатије и неосуђивања, када терапеут „постаје“ добра, актвна родитељска фигура, клијент проживљава корективно емоционално искуство које највише утиче на његову позитивну психичку промену и сазревање.

Учесталост виђања терапеута и клијента, дужина трајања сеанси и дужина лечења, флексибилни су, а циљеви третмана строго индивидуални. Индикационо подручје супортивне психотереапије је широко и обухвата клијенте са поремећајима прилагођавања, акутном реакцијом на стрес, клијенте у периоду жаловања, клијенте са карактерним поремећајима, анксиозним поремећајима, психосоматским поремећајима, зависнике од психоактивних супстанци и алкохола, клијенте са проблемима свакодневног живљења везаних за брак, родитељство, породицу и друге.