Готово да нема човека који није чуо за депресију и који нема своје мишљење о њој. Учесталост депресивних стања и отвореност јавног простора да се о њој говори, довело је, како то често бива (да ли само у нашој култури било би занимљиво истражити), до поларизације јавног мњења на оне који је негирају и сматрају слабошћу, лењошћу, манипулацијом и оне друге који су je најчешће искусили, али који депресију сматрају датошћу, злом коби, детерминишућом болешћу која се може (из)лечити само „поправљањем“ неуротрансмитерског система особе која је њена жртва.
Два су узрока оваквог начина мишљења о сопственој позицији у депресивном стању. Један је свакако доминантна биолошка оријентисаност психијатара који депресију лече те губе из вида друге аспекте, а други је несумњива ефикасност антидепресива која повратно уверава депресивног човека да је посреди био само ничим изазван квар у његовом неуротрансмитерском систему на који он сам не може да утиче. Међутим, истина је, као и увек нешто што надилази и обухвата ова тумачења.
Серотонин јесте „молекул среће“. Његов утицај на психичка и соматска стања је бројан, те би и само набрајање превазишло капацитет и намере овог текста. Наука је седамдесетих година прошлог века заиста олакшала „пакао у срцу депресивног човека“, али она ни до данас није одговорила да ли је снижена серотонинска активност узрок или последица депресивности. Ова чињеница нас обавезује, у најмању руку на на отвореност према другим, небиолошким сферама живота које могу допринети како појави, тако и излечењу депресивности.
Серотонин јесте „молекул среће“. Његов утицај на психичка и соматска стања је бројан, те би и само набрајање превазишло капацитет и намере овог текста. Наука је седамдесетих година прошлог века заиста олакшала „пакао у срцу депресивног човека“, али она ни до данас није одговорила да ли је снижена серотонинска активност узрок или последица депресивности. Ова чињеница нас обавезује, у најмању руку на на отвореност према другим, небиолошким сферама живота које могу допринети како појави, тако и излечењу депресивности.
Психолошки гледано, депресивност је последица удаљавања од аутентичног ја, социјално гледано – врста друштвено прихватљивог пораза и бег из компетиције, духовно – трагични доживљај живота и натприродног које се испољава самокажњавајућом и песимистичком религиозношћу.
Сви наведени небиолошки аспекти нису последица недостатка неке супстанце, већ недостатка свести о сопственој слободи избора, у суштини, свести о својој (бого)човечанској природи која надилази животињску.
Ова перспектива гледања на депресију би требало бити омогућена, а свакако не спутавана и од стране лекара, али и целог друштва. Само тада ће човек као освешћено слободно биће моћи да преузме одговорност за своје стање, за које наравно није крив, али је одговоран за то да ли ће у њему остати.
dr Jovana Stojković
psihijatar i psihološki savetnik
Centar za obrazovanje, podršku i savetovanje Stojković