Према статитичким показатељима, поремећаји личности су данас релативно чести у општој популацији (10-15%), док у популацији психијатријских пацијената износе и до 50%. Тезу да на учесталост и врсту психопатологије утиче и дух времена у коме људи живе, све чешће освешћујуи заступају психијатри и остали појединци који се баве људима са менталним проблемима.
Према званичним класификацијама болести, поремећаји личности представљају дубоко укорењене и трајне обрасце понашања који се манифестују као нефлексибилна реаговања на широк опсег личних и социјалних ситуација, што може довести (не обавезно) до субјективне нелагодности или проблема у социјалном функционисању и раду. Стања из ове групе класификују се по доминантној форми бихејвиоралних манифестација, тако да има више врста поремећаја личности које се не могу поистоветити са оним што се жаргонски назива психопатијом или социопатијом. Категорија која актуелно најверније описује они што се под тим појмом подразумева јесте дисоцијални поремећај личности који карактеришу значајна неслагања понашања са важећим социјалним нормама.
Ова прилично субјективна психијатријска категорија буди дилему да ли је она заправо социјално или психолошко одрећење. Проблематично је и то што је за дијагнозу поремећаја личности неопходно је да маладаптивна понашања буду изражена до мере да доводе ко клинички значајних или социјалних тешкоћа. Одређивање шта је клинички значајно је прозвољан критеријум, док "значајно одступање од очекиваног у култури индивидуе" представља више социјални критеријум него психолошки, а нарочито медицински, што све води закључку да је контекст времена, социјални и културни, значајан фактор у обликовању психопатологије.
Наиме, крајем 19. и почетком 20. века када Фројд износи своје прве теорије о људској природи, анксиозност и неурозе су биле главна психопатологија свакодневног живота. Религиозни и социјални конзервативизам који је погодовао стварању осећања грешности и кривице, захтевао је од људи да пронађу прихватљиве начине за каналисање својих неприхватљивих импулса, односно да одговоре на питање како да уклопе личне нагоне у ограничен број прихватљивих варијанти понашања. Сасвим супротно, данашњи либерализам и плурализам, религиозни, етички и социјални, прозводи мноштво прихватљивих избора и високу толеранцију према испољавању различитости. Уместо питања агресивности и сексуалности, примарни задатак адаптације сада се односи на теме избора и смисла. Главно питање је шта да се одабере од мноштва прихватљивих алтернатива. Ово, осим амбиваленције по питању правог избора, непрекидним преплављивањем могућностима, сужава простор аутентичним жељама и и интересовањима. Ове савремене егзистенцијалне дилеме по питању смисла, избора и идентитета плодно су тло за бујање поремећаја личности.
Упоредо са мноштвом избора начина живота, шири се и лепеза „антисоцијалности“, те су говор мрже, политичка коректност, интернет насилништво, разлози због којих се можемо наћи иза решетака, али и са оне стране категоризације психијатријских поремећаја.
Да ли је то последица потребе за заштитом бројних мањинских група које је либерализам изнедрио, или просто начин да људи са социјалном моћи криминализују критику усмерену ка њима,требало би да имамо слободу да промислимо.
Информације o радионицама и саветовању:
Центар за образовање, подршку и саветовање Стојковић