Психотерапија Стојковић Блог

Готово да нема човека који није чуо за депресију и који нема своје мишљење о њој. Учесталост депресивних стања и отвореност јавног простора да се о њој говори, довело је, како то често бива (да ли само у нашој култури било би занимљиво истражити), до поларизације јавног мњења на оне који је негирају и сматрају слабошћу, лењошћу, манипулацијом и оне друге који су je најчешће искусили, али који депресију сматрају датошћу, злом коби, детерминишућом болешћу која се може (из)лечити само „поправљањем“ неуротрансмитерског система особе која је њена жртва.

Према статитичким показатељима, поремећаји личности су данас релативно чести у општој популацији (10-15%), док у популацији психијатријских пацијената износе и до 50%. Тезу да на учесталост и врсту психопатологије утиче и дух времена у коме људи живе, све чешће освешћујуи заступају психијатри и остали појединци који се баве људима са менталним проблемима.

Једини сусрет психијатрије са смрћу је самоубиство. Психијатар као клиничар који лечи пацијенте (и) у хоспиталним условима, смрт виђа чешће као последицу соматских компликација или придружених болести, но ипак случајеви самоубиства остављају посебно горак траг, јер се остварују одлуком и вољом пацијента.