Појам граница у (популарној) псиологији се све чешће спомиње, иако се у уџбеничкој литератури помиње тек посредно, као самоподразумевајући термин који је ретко где прецизно дефинисан. Од стране углавном страних психолога који се детаљније баве овим феноменом, позајмићемо дефиницију која каже да границе прдстављају оно што нас дефинише - шта јесам, а шта нисам , где почињем, а где се завршавам, за шта сам одговоран, а шта је туђа одговорност.
Може ли страх бити користан?
Готово да нема класификованог психијатријског поремећаја у коме се не појављује страх. Страх је најчешћа непријатна емоција човека и мимо психијатријских синдрома и болести. Осећање страха је познато свима и разлог томе јесте његова заштитна функција, као и улога у прилагођавању. У овом изворном облику, он се може описати као интензивна, краткотрајна и нагла напетост са одрећеним интелектуланим садржајем (опасност), а функција му је стимулација акције у односу на опасност (најчешће бег).
Психотерапија и/или религија
Често се у јавности могу чути две супротстављене стране када је лечење душе у питању – једни искључиво „верују науци“ и сматрају да је беспредметно религију „укључивати „ у тај процес, док други сматрају да би своју религиозност „изневерили“ одласком на психотерапију. За човека данашњице овај однос је или непостојећи, или противан. А да ли је одувек било тако?