Једини сусрет психијатрије са смрћу је самоубиство. Психијатар као клиничар који лечи пацијенте (и) у хоспиталним условима, смрт виђа чешће као последицу соматских компликација или придружених болести, но ипак случајеви самоубиства остављају посебно горак траг, јер се остварују одлуком и вољом пацијента.
Одговор на ово питање наизглед сви знамо, боље рећи осећамо, али га је јако тешко артикулисати у дефиницију. Асоцијација на емоције често иде у правцу пријатности или непријатности, нечег што је ирационално и/или нелогично, али да ли је увек тако?
Појам граница у (популарној) псиологији се све чешће спомиње, иако се у уџбеничкој литератури помиње тек посредно, као самоподразумевајући термин који је ретко где прецизно дефинисан. Од стране углавном страних психолога који се детаљније баве овим феноменом, позајмићемо дефиницију која каже да границе прдстављају оно што нас дефинише - шта јесам, а шта нисам , где почињем, а где се завршавам, за шта сам одговоран, а шта је туђа одговорност.