Pojam granica u (popularnoj) psiologiji se sve češće spominje, iako se u udžbeničkoj literaturi pominje tek posredno, kao samopodrazumevajući termin koji je retko gde precizno definisan. Od strane uglavnom stranih psihologa koji se detaljnije bave ovim fenomenom, pozajmićemo definiciju koja kaže da granice prdstavljaju ono što nas definiše - šta jesam, a šta nisam , gde počinjem, a gde se završavam, za šta sam odgovoran, a šta je tuđa odgovornost.
Može li strah biti koristan?
Gotovo da nema klasifikovanog psihijatrijskog poremećaja u kome se ne pojavljuje strah. Strah je najčešća neprijatna emocija čoveka i mimo psihijatrijskih sindroma i bolesti. Osećanje straha je poznato svima i razlog tome jeste njegova zaštitna funkcija, kao i uloga u prilagođavanju. U ovom izvornom obliku, on se može opisati kao intenzivna, kratkotrajna i nagla napetost sa odrećenim intelektulanim sadržajem (opasnost), a funkcija mu je stimulacija akcije u odnosu na opasnost (najčešće beg).
Psihoterapija i/ili religija
Često se u javnosti mogu čuti dve suprotstavljene strane kada je lečenje duše u pitanju – jedni isključivo „veruju nauci“ i smatraju da je bespredmetno religiju „uključivati „ u taj proces, dok drugi smatraju da bi svoju religioznost „izneverili“ odlaskom na psihoterapiju. Za čoveka današnjice ovaj odnos je ili nepostojeći, ili protivan. A da li je oduvek bilo tako?