Jedini susret psihijatrije sa smrću je samoubistvo. Psihijatar kao kliničar koji leči pacijente (i) u hospitalnim uslovima, smrt viđa češće kao posledicu somatskih komplikacija ili pridruženih bolesti, no ipak slučajevi samoubistva ostavljaju posebno gorak trag, jer se ostvaruju odlukom i voljom pacijenta.
Odgovor na ovo pitanje naizgled svi znamo, bolje reći osećamo, ali ga je jako teško artikulisati u definiciju. Asocijacija na emocije često ide u pravcu prijatnosti ili neprijatnosti, nečeg što je iracionalno i/ili nelogično, ali da li je uvek tako?
Pojam granica u (popularnoj) psiologiji se sve češće spominje, iako se u udžbeničkoj literaturi pominje tek posredno, kao samopodrazumevajući termin koji je retko gde precizno definisan. Od strane uglavnom stranih psihologa koji se detaljnije bave ovim fenomenom, pozajmićemo definiciju koja kaže da granice prdstavljaju ono što nas definiše - šta jesam, a šta nisam , gde počinjem, a gde se završavam, za šta sam odgovoran, a šta je tuđa odgovornost.