Pojam granica u (popularnoj) psiologiji se sve češće spominje, iako se u udžbeničkoj literaturi pominje tek posredno, kao samopodrazumevajući termin koji je retko gde precizno definisan. Od strane uglavnom stranih psihologa koji se detaljnije bave ovim fenomenom, pozajmićemo definiciju koja kaže da granice prdstavljaju ono što nas definiše - šta jesam, a šta nisam , gde počinjem, a gde se završavam, za šta sam odgovoran, a šta je tuđa odgovornost.

Kod ljudi koji imaju problema sa granicama, a to smo gotovo svi do nekog momenta, najveći problem se ogleda u nedefinisanoj i fluidnoj odgovornosti. Oni su ili preopterećeni količinom odgovornosti koju preuzimaju od drugih, ili su neodgovorni. Zabunu u ovom smislu često pravi pogrešno protumačena poruka koju nam društvo šalje od malena, ali koja se u nekom obliku pominje i u Svetom pismu " Nosite bremena jedni drugima"  u Poslanici Galatima, ali i tvrdnja u istoj Poslanici koja je naizgled protivurečna i glasi da će svako nositi svoj teret.  Zato je neophodno napraviti razliku između onog što je lična odgovornost neke osobe na koju ona ima mogućnosti i kapaciteta da odgovori i koju ne treba da preuzimamo (često u odnosima roditelja i dece), i onog što je "preveliko breme" koje osoba nema kapaciteta da ponese, a mi imamo i to biramo da uradimo po svojoj slobodnoj volji.

Da bi se granice lakše razumele, potrebno je navesti neki primer koji je očigedan, poput kože koja fizički odvaja naše telo od drugih ljudi i spoljašnje sredine. Koliko ova granica ima i psihološki značaj govori to da seksualno ili fizički zlstavljane osobe, često kasnije ne umeju da kažu ne tuđim htenjima i odlaze u promiskuitet ili nasilne veze.  Drugi primer je reč, ono čarobno "ne" koje nas štiti da, kako se navodi u Poslanici Kornićanima, ne dajemo " sa žalošću ili na silu". Fizička distanca je takođe jedan vid postavljanja granica gde je osoba primorana da se fizički udalji od onoga ko joj narušava granice. Taj gubitak zajedništva može za osobu koja narušava granice da bude otrežnjujuć i da vodi promeni, ali ne uvek. Vreme koje ćemo provesti udaljeni od neke investicije koja nam je izmakla granice može poslužiti za vraćanje u posed onih aspekata života koje smo  zapostavili. 

Osim spoljašnjih, prema drugima, čovek poseduje i unutrašnje granice. U sferi osećanja, nedostatak granica se ispoljava u uverenju da su drugi krivi zbog njih, dok bi pravilno rezonovanje i postavljanje granica,  određena osećanja shvatilo kao signal da se prema nekoj situaciji ili osobi postavimo drugačije. Uverenja su takođe unutar čovekovih granica i najveći problem predstavljaju kada smo uvereni da je nešto naša odgovornost, a nije, i obrnuto. Postupci su nešto što je u našem posedu, kao i odluke, i spolja se susreću sa određenim posledicama koje nam pomažu da ih korigujemo, ali zbog čega sve ovo retko radimo?

Problemi sa granicama su stečene prirode, ne naslećuju se , ali se stiču u vrlo ranom dobu i posledica su našeg odnosa sa roditeljima, naročito majkom ili njenom zamenom. Povezanost sa roditeljem, prvom figurom u svetu malog deteta, u idealnim uslovima, razvija se u preko potrebno prapoverenje koje je zapravo sam odnos koji treba da pošalje poruku da je dete dobrodošlo i sigurno na ovom svetu. Od njegovog prisustva ili odsustva zavisi da li ćemo smeti da postavljanjem granica reskiramo ovaj odnos, jer se kod deteta od prve do treće godine, neminovno razvija potreba za autonomijom i upznavanjem ne-Ja, da bi shvatilo i formiralo Ja. U tom periodu deca iskazuju granice na više načina koji se nekad pogrešno razumeju i osujećuju - to čine kroz bes, svest o posedovanju (moje, meni) i čestim izgovaranjem reči ne. Ovo treba jasno ralikovati od "bezobrazluka" i dopustiti.

Ukoliko se na pokušaj postavljanja granica ne odgovori kako treba, dete može da razvije problem postavljanju granica i to - odustajanje (jer se roditelji povuku od njega kada to pokuša), otpor postavljanju bilo kakvih granica (jer se roditelji razbesne, a dete se oseća odgovornim) ili nedostatak bilo kakvih granica (roditelji sve rade umesto deteta i ne izlažu ga posledicama njegovog ponašanja).

Sa kakvim problemima se susreće dete koje je dobio poruku da postavljanje granica nije poželjno? Prva i najprepoznatljivija situacija je nemogućnost da se kaže ne. Osoba ne može da odbije, pa čak ni da prepozna nešto što je loše jer njom upravlja strah da će time povrediti drugog, i strah od napuštanja i razdvajanja, besa, kazne, ali i prestroge savesti koja smatra da će ih drugi doživeti kao loše. Ovakva osoba je popustljiva, smatra sebe saosećajnom, iako je saosećajnost povezana sa unutrašnjom popustljivošću, a ne spoljašnjom. Da li nešto radimo zato to smo "dobri", ili bez granica, odgovoriće nam sam organizam. Ukoliko je naše žrtvovanje praćeno ogorčenošću, to je jasan znak nedostatka granica.

Još jedan od problema može biti nesposobnost da se kaže da dobru koje treba da primimo od drugih. Osobe sa ovim problemom imaju toliko neporozne granice da kroz njih ne može da prođe pomoć drugih ili njihove emocije. Ovakve osobe su stalno u krugu potpune iscrpljenosti, naročito ako imaju i problema sa nemogućnošću da kažu ne. Kontrola i kontrolori, kao najčešća asocijacija kada je nepoštovanje tuđih  granica u pitanju, opiru se preuzimanju odgovornosti za svoj život i radije kontrolišu tuđi. Svima su prepoznatljivi agresivni kontrolori koji su neretko verbalno i fiički nasilni, bave se "menjanjem drugih, sveta", dok je teže prepoznati manipulativne kontrolore koji se koriste izazivanjem krivice i uveravanjem drugih da treba da nose njihovo breme. Koliko su ove vrste kontrolorstva loše, naročito one koje se obavljaju "za naše dobro", slikovito prikazje dijalog iz Svetog pisma kada apostol Petar odvraća Hrista od krsne smrti. Hristos mu govori (ni manje, ni više) "Idi od mene, sotono".

Nećemo ulaziti u sve probleme koje u odnosu sa partnerom, decom i poslovnim partnerima može da donese nepravilno ili nedostajuće postavljanje granica, ali nam ovaj problem može obojiti i obeležiti sve relacije i sam život.

"Lek" je prvobitno u razumevanju, ali i pokušaju da i protivno starom i dubokom osećaju da ćemo biti odbačeni, ipak počnemo sa postavljanjem granica. Kako je odnos nešto što čoveka čini živim, ovo treba raditi oprezno i imati podršku u vidu nekog drugog odnosa za koji znamo da neće biti poremećen ili prekinut. To mogu biti drugi ljudi u našem životu, ali sve češće i grupe podrške ili odnos sa psihoterapeutom, duhovnikom.
Iako živom ljudskom odnosu treba pristupati individualno, možemo dati nekoliko opštih smernica. 

1. Granice treba postavljati aktivno, ne pasivno povlačenjem, durenjem, uključivanjem nekog trećeg, pasivno -agresivnim ponašanjem. 

2. Granice treba iskomunicirati verbalno jer je uverenje da nam neko čita misli neutemeljeno u realnosti.

3. Granice treba "braniti delima", odnosno držati se jasno iskomuniciranih posledica koje smo drugom predočili za određeno ponašanje.

4. Druge ne treba ucenjivati, već dati izbor da se ponašaju kao do sada i iskuse posledice, ili da ispoštuju naše granice.

Postavljanje granica je lakmus papir za kakvoću odnosa, jer će osoba kojoj je zajedništvo preče od kontrole, dobiti priliku da odnos popravi, a ako do toga i ne dođe, osoba koja je odlučila da postavi granice dobiće iskustvo da je i prekid odnosa nešto što se može preživeti, a od čega je strahovala od najranijeg detinjstva.

Ovo može biti osnova za zdravije i iskrenije buduće odnose. 

dr Jovana Stojković
psihijatar i psihološki savetnik

Centar za obrazovanje, podršku i savetovanje Stojković