Gotovo da nema čoveka koji nije čuo za depresiju i koji nema svoje mišljenje o njoj. Učestalost depresivnih stanja i otvorenost javnog prostora da se o njoj govori, dovelo je, kako to često biva (da li samo u našoj kulturi bilo bi zanimljivo istražiti), do polarizacije javnog mnjenja na one koji je negiraju i smatraju slabošću, lenjošću, manipulacijom i one druge koji su je najčešće iskusili, ali koji depresiju smatraju datošću, zlom kobi, determinišućom bolešću koja se može (iz)lečiti samo „popravljanjem“ neurotransmiterskog sistema osobe koja je njena žrtva.
Oba ova ekstremna i međusobno kontradiktorna stava imaju neko utemeljenje u realnosti, ali istina je kao i uvek negde između, sveobuhvatna, razumevajuća, neosuđujuća. Ljudi koji nisu iskusili mučna i parališuća osećanja besmisla i bezvrednosti, nemaju kapaciteta da razumeju zašto „zdrav i prav čovek“ ne bi mogao da ustane iz kreveta, optužujući ga da on zapravo to neće. I dok je na svesnom nivou to potpuno netačno, možemo postaviti pitanje da li je depresivni čovek svestan da je mnogo više od biohemijske mašine koja zahteva „popravku“ i da je njegova želja da uči i da se menja kroz to bolno iskustvo- ključna.
Dva su uzroka ovakvog načina mišljenja o sopstvenoj poziciji u depresivnom stanju. Jedan je svakako dominantna biološka orijentisanost psihijatara koji depresiju leče te gube iz vida druge aspekte, a drugi je nesumnjiva efikasnost antidepresiva koja povratno uverava depresivnog čoveka da je posredi bio samo ničim izazvan kvar u njegovom neurotransmiterskom sistemu na koji on sam ne može da utiče. Međutim, istina je, kao i uvek nešto što nadilazi i obuhvata ova tumačenja.
Serotonin jeste „molekul sreće“. Njegov uticaj na psihička i somatska stanja je brojan, te bi i samo nabrajanje prevazišlo kapacitet i namere ovog teksta. Nauka je sedamdesetih godina prošlog veka zaista olakšala „pakao u srcu depresivnog čoveka“, ali ona ni do danas nije odgovorila da li je snižena serotoninska aktivnost uzrok ili posledica depresivnosti. Ova činjenica nas obavezuje, u najmanju ruku na na otvorenost prema drugim, nebiološkim sferama života koje mogu doprineti kako pojavi, tako i izlečenju depresivnosti.
Psihološki gledano, depresivnost je posledica udaljavanja od autentičnog ja, socijalno gledano – vrsta društveno prihvatljivog poraza i beg iz kompeticije, duhovno – tragični doživljaj života i natprirodnog koje se ispoljava samokažnjavajućom i pesimističkom religioznošću.
Svi navedeni nebiološki aspekti nisu posledica nedostatka neke supstance, već nedostatka svesti o sopstvenoj slobodi izbora, u suštini, svesti o svojoj (bogo)čovečanskoj prirodi koja nadilazi životinjsku.
Ova perspektiva gledanja na depresiju bi trebalo biti omogućena, a svakako ne sputavana i od strane lekara, ali i celog društva. Samo tada će čovek kao osvešćeno slobodno biće moći da preuzme odgovornost za svoje stanje, za koje naravno nije kriv, ali je odgovoran za to da li će u njemu ostati.
dr Jovana Stojković
psihijatar i psihološki savetnik
Centar za obrazovanje, podršku i savetovanje Stojković