Prema statitičkim pokazateljima, poremećaji ličnosti su danas relativno česti u opštoj populaciji (10-15%), dok u populaciji psihijatrijskih pacijenata iznose i do 50%. Tezu da na učestalost i vrstu psihopatologije utiče i duh vremena u kome ljudi žive, sve češće osvešćujui zastupaju psihijatri i ostali pojedinci koji se bave ljudima sa mentalnim problemima.
Prema zvaničnim klasifikacijama bolesti, poremećaji ličnosti predstavljaju duboko ukorenjene i trajne obrasce ponašanja koji se manifestuju kao nefleksibilna reagovanja na širok opseg ličnih i socijalnih situacija, što može dovesti (ne obavezno) do subjektivne nelagodnosti ili problema u socijalnom funkcionisanju i radu. Stanja iz ove grupe klasifikuju se po dominantnoj formi bihejvioralnih manifestacija, tako da ima više vrsta poremećaja ličnosti koje se ne mogu poistovetiti sa onim što se žargonski naziva psihopatijom ili sociopatijom. Kategorija koja aktuelno najvernije opisuje oni što se pod tim pojmom podrazumeva jeste disocijalni poremećaj ličnosti koji karakterišu značajna neslaganja ponašanja sa važećim socijalnim normama.
Ova prilično subjektivna psihijatrijska kategorija budi dilemu da li je ona zapravo socijalno ili psihološko odrećenje. Problematično je i to što je za dijagnozu poremećaja ličnosti neophodno je da maladaptivna ponašanja budu izražena do mere da dovode ko klinički značajnih ili socijalnih teškoća. Određivanje šta je klinički značajno je prozvoljan kriterijum, dok "značajno odstupanje od očekivanog u kulturi individue" predstavlja više socijalni kriterijum nego psihološki, a naročito medicinski, što sve vodi zaključku da je kontekst vremena, socijalni i kulturni, značajan faktor u oblikovanju psihopatologije.
Naime, krajem 19. i početkom 20. veka kada Frojd iznosi svoje prve teorije o ljudskoj prirodi, anksioznost i neuroze su bile glavna psihopatologija svakodnevnog života. Religiozni i socijalni konzervativizam koji je pogodovao stvaranju osećanja grešnosti i krivice, zahtevao je od ljudi da pronađu prihvatljive načine za kanalisanje svojih neprihvatljivih impulsa, odnosno da odgovore na pitanje kako da uklope lične nagone u ograničen broj prihvatljivih varijanti ponašanja. Sasvim suprotno, današnji liberalizam i pluralizam, religiozni, etički i socijalni, prozvodi mnoštvo prihvatljivih izbora i visoku toleranciju prema ispoljavanju različitosti. Umesto pitanja agresivnosti i seksualnosti, primarni zadatak adaptacije sada se odnosi na teme izbora i smisla. Glavno pitanje je šta da se odabere od mnoštva prihvatljivih alternativa. Ovo, osim ambivalencije po pitanju pravog izbora, neprekidnim preplavljivanjem mogućnostima, sužava prostor autentičnim željama i i interesovanjima. Ove savremene egzistencijalne dileme po pitanju smisla, izbora i identiteta plodno su tlo za bujanje poremećaja ličnosti.
Uporedo sa mnoštvom izbora načina života, širi se i lepeza „antisocijalnosti“, te su govor mrže, politička korektnost, internet nasilništvo, razlozi zbog kojih se možemo naći iza rešetaka, ali i sa one strane kategorizacije psihijatrijskih poremećaja.
Da li je to posledica potrebe za zaštitom brojnih manjinskih grupa koje je liberalizam iznedrio, ili prosto način da ljudi sa socijalnom moći kriminalizuju kritiku usmerenu ka njima,trebalo bi da imamo slobodu da promislimo.
dr Jovana Stojković
psihijatar i psihološki savetnik
Centar za obrazovanje, podršku i savetovanje Stojković