Psihoterapija i/ili religija

Često se u javnosti mogu čuti dve suprotstavljene strane kada je lečenje duše u pitanju – jedni isključivo „veruju nauci“ i smatraju da je bespredmetno religiju „uključivati „ u taj proces, dok drugi smatraju da bi svoju religioznost „izneverili“ odlaskom na psihoterapiju. Za čoveka današnjice ovaj odnos je ili nepostojeći, ili protivan. A da li je oduvek bilo tako?

Učenje o bolestima uopšte, pa i psihičkim, do početka 19. veka bilo je religiozno-metafizičke prirode. Najveća promena u shvatanju porekla psihičkih bolesti došla je sa Frojdovim radom i psihoanalitičarima uopšte, ali ni oni nisu mogli da negiraju religiozno u čoveku i pokušavali su da ga preko svojih teorija objasne. Za Frojda je religioznost predstavljala formu „kolektivne prinudne neuroze“ koju čovek bira umesto sopstvene, a sve zbog nemoći smrtnog čoveka. Adler je negirao potrebu da se psiholozi i psihijatri bave pitanjima religije, dok je kod Junga to bilo sasvim obrnuto, jer je religiju smatrao univerzalnim ljudskim fenomenom (arhetipom) koji „čuči“ u svakom.

Definisati religioznost nije lako i svaka definicija je nedovoljna, ali definicija po kojoj je religioznost skup duševnih stanja kojima čovek proživljava svest o svojoj zavisnosti od nečeg nadzemaljskog, učinila nam se najprikladnijim opisom u kontekstu psihologije i religije. Religiozan čovek veruje u egzistenciju nvidljivog reda uz uverenje da svoj život treba da uskladi sa njim.

Kada se čovek javlja na lečenje, bilo psihoterapijsko, bilo duhovniku? Onda kada oseti teskobu. Prema Jungovom mišljenju, ali i našem iskustvu, samo i jedino nevolja (psihička, duhovna, telesna, životna) može pokrenuti čoveka da potraži pomoć. U uskom moderno-meicinskom gledanju na bolest, tegobu, patnju, tendencija je na iščezavanju simptoma koji nas muče i na to su usmerene brojne savremene psihoterapijske škole. Još je Vladeta Jerotić upozoravo da lečenje koje je usmereno samo na simptome, može nekada dovesti do pogoršanja opšteg stanja, pa čak i do psihoze.

Zašto je to tako? Iz razloga što verovali mi ili ne, duhovni zakoni postoje. Ako smo ateisti i/ili agnostici, zadovoljiće nas teorija o ljudskom mozgu i njegovom biohemizmu kao centru psihičkih dešavanja, a ako smo naklonjeniji dinamskoj psihijatriji, verovaćemo da rana iskustva, naročito ako su nepovoljna, determinišu naš budući psihički život. Profesor Goran Golubović je vrlo oštroumno u svojoj doktorskog disertaciji poredio učenja najpoznatijih psihologa i psihijatara sa određenim religioznim shvatanjima čovekove ličnosti i došao do zanimljivih zaključaka. Naime, u suštini se sve psihoterapijske škole mogu shvatiti kao neki vid sekularizovanog religioznog pogleda na svet. On poredi Frojdovu psihoanalizu i avgustinovsko-kalvinističko učenje i opaža sledeće sličnosti : za oba učenja ljudska priroda je u osnovi zla (greh odnosno seksualne i agresivne pulzije), zajednička im je i ideja o predestinaciji ( spasavaju se samo izabrani, odnosno leče se samo kandidati koji su ispunili uslove za psihoterapiju), kao i negiranje slobodne volje (naša sudbina je determinisana našom psihopatologijom, dok lični napori za spasenjem ne zneče ništa ukoliko nismo «izabrani»), ali i kada dođe do metafizičkog ili psihičkog spasenja, ono je strogo individualno i ne ostvaruje se u odnosu, u zajednici. Ostali značajni psihoanalitičari koji su «otpali od Frojda», prema Goluboviću, pripadaju sekularizovanoj neopelagijanističkoj misli (pelagijanizam, učenje po kome se čovek spasava isključivo svojim naporima, a ljudska priroda je u suštini dobra) i tu ubraja Junga, Froma, Rodžersa, Maslova. Dakle, čak i naučna, u meri u kojoj ona to može da bude, psihologija i dinamska psihijatrija , leže u osnovi na teološkim idejama i verovanju. Šta nam u tom pogledu nudi Istočno hrićanstvo? Zapadno hrišćanstvo ličnost sagledava kao individuu, polazeći od antropoloških predtava Boga, dok Istočno hrišćanstvo akcenat stavlja na tri Ličnosti Boga, Njegovu prirodu (suštinu) i energije. Ukoliko čovek sebe doživljava kao individuu, suštinski odeljenu od drugih, on neće razumeti da analogno božanskoj suštini koja izvire iz tri Ličnosti, tako i naša, ljudska suština tj. priroda izvire iz skupa ličnosti celokupnog čovečanstva. Ovu bogolikost ogrehovljeni čovek ne može da spozna, kao ni neophodnost da se spasava/leči samo u zajednici. Za ovo mu je potrebno prevazilaženje psiholoških barijera i slobodna volja da uvidi da iznad duševne, postoji i duhovna ravan sa svojim zakonitostima, kao i greh kao izvor psihičke i svake druge nelagode i nevolje. Ovaj nivo razumevanja «rezervisan» je samo za ljude koji spontano i slobodno do njega dođu. Psihoterapeut ne vrši indoktrinaciju, niti, sa druge strane, psihoterapija može da uzdrma veru na zdravim temeljima. Ukoliko je vera neurotični beg od stvarnosti, onda je može dovesti u preispitivanje, ne bi li stala na zdrave osnove i bila izabrana slobodno iz punoće života. Psihoterapiju vidim kao prvu pomoć i most ka duhovnom, jer prvi nagoveštaji egzistencijalne krize često budu problemi psihičke prirode.

To može biti naš izbor,ali po koju cenu?

dr Jovana Stojković

psihijatar i psihološki savetnik

Centar za obrazovanje, podršku i savetovanje Stojković