Jedini susret psihijatrije sa smrću je samoubistvo. Psihijatar kao kliničar koji leči pacijente (i) u hospitalnim uslovima, smrt viđa češće kao posledicu somatskih komplikacija ili pridruženih bolesti, no ipak slučajevi samoubistva ostavljaju posebno gorak trag, jer se ostvaruju odlukom i voljom pacijenta.
Udžbenički opisi ove teme su suvoparni i tehničko-birokratski, često na malom broju strana, kao da se i autori žele ukloniti od ove škakljive teme, delom zbog toga što se na njoj vidi nemoć struke, delom zbog nepriznatih i potisnutih sopstenih delova. Oba razloga su razumljiva i ljudska, ali ne pomažu dubljem razumevanju motiva budućeg samoubice.
Zvanično i formalno, najčešći uzrok samoubistava je neprepoznata ili prepoznata depresivnost. Porodica i bližnji, pa i sam lekar, budu iznenađeni, što je logično jer da su nešto tako očekivali, učinili bi da se to spreči, te su naknadna opterećivanja krivicom najčežće bezrazložna i iracionalna. Jedan od razloga može biti činjenica da se samoubistva depresivnih pacijenata dešavaju često u fazama inicijalnog poboljšanja, kao što je i moguće da depresivnost ostane neprepoznata od strane okoline. Psihoanalitički, najkraće i uprošćeno, čovek sa hronično nezadovoljenim, najpre emocionalnim potrebama, razvija frustraciju, anksioznost i ljutnju koja zbog zahteva superega ne ide ka onima koji nisu odgovorili potrebama, već se okreće ka samom čoveku koji, u nemogućnosti da promeni ponašanje drugih, biva preplavljen osećanjem bespomoćnosti i bezizlaza koje ga odvodi u samoubistvo. Ova dimanika može opravdati uvrežene, naizgled grube tvrdnje da je svaki samoubica latentni ubica, kao i da svaki samoubica mrzi nekog u svojoj okolini.
Svakako da u prethodnim redovima ima istine potvrđene u kliničkom iskustvu, ali je čak i više neobjašnjivih slučajeva samoubistva ljudi koji „nisu imali razloga za to“. Srpski psihijatar Jovan Striković veliki deo svog opusa posvetio je ovim vrstama samoubica koje je nazivao „apsurdnim ličnostima“. Oni nemaju formalnu psihijatrijsku dijagnozu, iako se često podvode pod dijagnozu depresije ukoliko dođu do psihijatrijske službe. Striković smatra da je tretman ovih osoba na način na koji se tretiraju depresivni bolesnici, neefikasan do kontraproduktivan.
Apsurdna ličnost se ne miri sa bilo kakvim životom, ona nije sklona kompromisima, ne prihvata svet takvim kakav jeste. Ona stalno preispituje smislenost života, što postaje centralna osa dešavanja u životu apsurdne ličnosti, mećutim ta ideja nema kvalitete sumanutosti. Naprotiv, apsurdna ličnost je racionalno organizovana, sklona samokontroli, bez ulaska u velike rizike. Ne voli promene, ne voli trivijalne stvari, ne plaši se opasnosti. Za razliku od depresivnog pacijenta koji je pasivan, preplavljen negativnim osećanjima i samoubistvo „koristi“ kao beg od muka ili straha, apsurdista je aktivan, ubedljiv, pun argumenata, a samoubistvu je sklon kad uvidi bezvrednost života. On zapravo ceo svoj život posvećuje logičkim dokazima u prilog ovoj tezi, ali se ne zadovoljava dok svoju tezu ne potvrdi u društvenoj sredini. Kako sreća „običnog čoveka“ nije i njegova, ali ni interesovanje, najčežće ostaje sam sa svojom argumentacijom koju drugi ne razumeju ili ih ne interesuje.
Usamljenost, koja je neminovna, može se kompenzovati naučnim, filozofskim ili umetničkim delom kojim apsurdista komunicira „sa celim svetom“. U protivnom, on završava na regularnom psihijatrijskom tretmanu depresivnosti koji doživljava kao još jedan atak na svoju ličnost, ili prepušten životu u kome je prinuđen na autocenzuru sa vrlo malo prostora za autonomno ponašanje i mišljenje, zbog čega i odlučuje da besmislesnosti života da smisao njegovim prekidom.
Ovakvim ličnostima nije potrebno lečenje, već dijalog. Nisu potrebni lekovi, već argumenti. Potreban je sagovornik široke erudicije koji ga neće pri pomenu (bez)smislenosti života panično uputiti u ustanovu zatvorenog tipa, ali i koji će imati otvorenosti i hrabrosti da o ovoj tabuiziranoj temi razgovara, bez straha da će sagovorniku „dati ideju da se ubije“.
Prema navodima Josifa Vesela, prevencija samoubistva pretpostavlja elminisanje tabuiziranja suicida, straha od suicida, veličanja i moralnog osućivanja tog akta. To naravno ne znači relativizovanje ovog tragičnog čina i ukidanje ogromne preventivne funkcije religioznosti, već je pre poziv da ovaj deo sami u sebi osvestimo kao jedina živa bića koja to čine i o tome razmišljaju. Uzrok tome je ljudska sloboda koja nije medicinska kategorija i ne može biti „izlečena“, već jedna tajna koja nikad do kraja ne može biti spoznata u ovom životu.
Perspektivu večnosti koja nam možda može dati odgovore ipak zadobija „onaj koji pretrpi do kraja“ jer kao što reče Dostojevski „samo uz pomoć vere u svoju besmrtnost, čovek može da shvati svoj razumni cilj na zemlji“.
Zato onaj koji pruža odgovor na pitanje zašto ostati živ spasavajući drugog, spasava i svoju dušu.
dr Jovana Stojković
psihijatar i psihološki savetnik
Centar za obrazovanje, podršku i savetovanje Stojković