Duhovna perspektiva tugovanja
Bio čovek verujući ili ne, nakon životnih gubitaka i tragedija, često postavlja pitanje „zašto mi se ovo desilo“, ili „ko je kriv“. Zapitanost i osećaj nepravde u znatnoj meri zavise od osećaja pravednosti sveta u kome živimo, što je subjektivna kategorija.
U uzročno-posledičnoj, tzv. naučnoj realnosti u kojoj živimo, nije moguće dati odgovor na ovakvo pitanje, a da on zapravo znači, olakša i pomogne osobi koja ga je postavila. Samim menjanjem pitanja, menja se i perspektiva za sagledavanje odgovora, te je „pravo“ pitanje zbog čega se nešto dogodilo, odnosno koji je smisao?
Većina ljudi će odmahnuti glavom, čak i ljutito, naročito kada su u pitanju nevine žrtve i neće ni pokušati da razmišljaju u tom pravcu. Zašto je to tako? Svako od nas ima težnju da misli o sebi lepo i da potiskuje Senku, svoju tamnu stranu. Mnogi nisu ni svesni da je imaju, jer u postojanje zla ne veruju. Ispravnost sopstvenog života i postupaka mere krivično-pravnim kategorijama, te ako nisam nikog „ubio, prevario, opljačkao“, automatski sam „dobar čovek“ kome život treba samo dobrim da vrati. To je onaj lični stav o pravednosti sveta koji smo na početku pominjali. Međutim, ustrojstvo sveta je mnogo komplikovanije, a naši kratki životi samo jedan šraf u mehanizmu koji ne razumemo. Mnoge stvari koje su nama jasne u prirodi, nemaju kapacitet da razumeju deca, ali ona imaju poverenja u objašnjenja koja im daju njihovi roditelji. Čak i kao odrasli, najveći deo činjenica o svetu nismo sami doznali i iskusili, već smo odlučili da poverujemo nekom autoritetu, međutim jako teško prihvatamo duhovna objašnjenja čak i kada smo verujući. Zbog čega je to tako?
Ljudi jasno i nedvosmisleno prepoznaju krupne grehove i većina se njih kloni, ali teško da će iko da prepozna perfidnu i racionalizovanu gordost i egocentrizam. Ovu tezu možemo pokazati ako uporedimo sa kakvom lakoćom prihvatamo tuđe gubitke i tragedije. One su nešto što se „dešava“, za šta nekad imamo i cinična objašnjenja, ali naše stradnje je uvek neobjašnjivo i nepravedno.
Ovde ne smatramo da se gubici ili tragedije dešavaju „jer je neko zaslužio“, već da egocentriranost onemogućava da se događaj stavi u širi kontekst.
Ono što je neizbežno i što preplavljuje svako „objašnjenje“ tragedije jeste bol. Filozofski odnos prema bolu puno utiče na to kako ćemo ga podnositi. Ako smo uvereni da je bol zlo, kao zlo ćemo ga i doživeti. Ljudi možda i mogu da prihvate smisao i funkciju telesnog bola koji upućuje na neku bolest organizma i znak je da ga treba lečiti, ali duševni bol se najčešće percipira kao nepotreban i nepravedan. On se može ublažiti, odnosno „otupiti“ lekovima, može se i apstrahovati u psihoterapiji i naučiti da se živi sa njim, ali da li ćemo nešto naučiti iz njega o svojoj duši, stvar je ličnog izbora. Sa velikom sigurnošću možemo reći da egoističko gledanje na gubitak uvećava bol. U duši koja pati zbog gubitka, vodi se bitka između egoizma i altruizma. Primer kako altruizam i pomaganje drugima može biti lekovito i u sopstvenom bolu su ratne tragedije, kada gotovo svako doživi lični gubitak. Iskustvo pokazuje da su se ljudi sa njime lakše nosili kada su pomagali drugima (zbrinjavali siročad, pomagali udovicama, ranjenima).
Ako se i desi da sa bolom nastavimo kako-tako da živimo, osećaj nepravde, uvrede može biti pogubniji za dušu od samog bola zbog gubitka. Ovde ne mislimo samo na gubitak u smislu nečije smrti, već i gubitak dostojanstva, ugleda i razne druge povrede. Naša osećanja su često vrlo negativna i burna prema počiniocu, koji na njih reaguje na dva načina – ne zna za njih ili ih ne primećuje, povratno nas optužuje za agresivnost, proganjanje, što ne dovodi ni do kakve koristi za nas i naše psihičko stanje. Negativne emocije svakako treba ispustiti, na mudar i socijalno prihvatljiv način, ali uvredu/povredu treba otpustiti, pa i oprostiti. Ne iz razloga što drugom činimo uslugu, on može uporedo biti sudski gonjen, već zbog sopstvenog psihičkog tereta koji će nam u jednom trenutku postati neizdrživ.
I kako je lepo jedan ruski psiholog koji praktikuje pravoslavnu psihoterapiju rekao, pamćenje uvreda je kao skupljanje svakog kamena kada nas neko povredi, i nošenje te vreće na leđima celog života, u nadi da ćemo naići na one koji su nas uvredili i gađati ih istim kamenom.
To može biti naš izbor,ali po koju cenu?
Centar za obrazovanje, podršku i savetovanje Stojković