Odgovor na ovo pitanje naizgled svi znamo, bolje reći osećamo, ali ga je jako teško artikulisati u definiciju. Asocijacija na emocije često ide u pravcu prijatnosti ili neprijatnosti, nečeg što je iracionalno i/ili nelogično, ali da li je uvek tako?

Reč emotio je latinskog porekla i označava uzbuđenje. Dakle, bez uzbuđenja, odnosno neke promene u odnosu na prethodno stanje, nema emocija. Ta promena može da se desi u spoljašnjem, ali i unutrašnjem svetu bića. Naš subjektivni odnos prema toj promeni, novoj informaciji, predstavlja emociju.

Informacija može doći iz spoljašnjeg sveta, iz samog organizma , ali i u obliku mentalne predstave kao sećanje ako se odnosi na prošlost, ili imaginacije, ako se odnosi na razmišljanje o budućim događajima.

Informacije se obrađuju neprestano. Mozak prima impulse iz svih čula i obrađuje ih u starijem delu mozga tzv. limbičkom sistemu koji „proizvodi“ emocije, te se zato kaže da čovek ponekad misli, ali uvek oseća.

Možda ćete se zapitati šta onda imamo mi sa svojim emocijama, ako već postoji biološki sistem za njihovu „proizvodnju“ i da li to znači da nemamo nikakvu kontrolu nad njima? Iako ovaj sistem stalno obrađuje informacije i proizvodi osećanja, ona nisu uvek prisutna u našoj svesti. Emocije ćemo postati svesni onda kada stimulus nadraži neku našu vrednost. Osetićemo intenzivno ono što ima značaj za nas. Zato postoji mogućnost osvešćivanja i intervencije na nivou značenja i značaja, te čovek nije potpuno „nemoćan“, niti emocije moraju biti nužno jače od nas.

Za početak, potrebno je da razumemo da emocije ipak prate neku logiku koje nismo uvek svesni i da imaju ulogu da nas adaptiraju i obnove poremećen odnos između bića i sveta. Saznavanjem i spoznavanjem o njima, izbeći ćemo mistifikaciju i posledični pasivni položaj u odnosu na njih.

dr Jovana Stojković
psihijatar i psihološki savetnik

Centar za obrazovanje, podršku i savetovanje Stojković