Tugovanje posle gubitka je, između ostalog, psihološki događaj, neizbežan u životu i psihički zdrave osobe. Iz tog razloga se ovim procesom ređe bave psihijatri koji su obučeni da leče mentalne bolesti, a više psiholozi i psihoterapeuti, naročito specijalizovani za ovu vrstu traume.

Psihijatrija ima opšteprihvaćen, ali na više nivoa upitan stav, da je normalno žalovanje ono što traje godinu dana nakon gubitka, a da se kasnije može smatrati depresivnom reakcijom i tada se tretira farmakoterapijom. Pre razvoja i dominacije biološko orijentisane terapije, psihoanalitičari su se detaljno bavili ovim procesom, pa i sam Frojd koji je izučavao tzv. „rad tuge za umrlim“. Primetio je da se reakcije na gubitke dragih osoba kod dece manifestuju panikom, gde se dete simboličkim pokrivanjem očiju i ušiju štiti od neželjenih informacija. Kod odraslih se ta panika kontroliše i čovek se miri sa gubitkom kroz rad tuge, odnosno postepeno postepeno raskida veze sa izgubljenim objektom i investira u novi. Ovaj proces prolazi kroz dve faze – introjekcije ili pounutrenja izgubljenog objekta i slabljenja veza sa introjektovanim objektom.

Koliko će ovaj proces biti efikasan i brz, zavisi od vrste odnosa koji je ožaložćeni izgradio sa objektom. Ukoliko je odnos bio u velikoj meri simbiotički (ja i ti smo jedno), može se javiti jaka nostalgična žudnja, a ako je bio ambivalentan ( i volim i mrzim), može se javiti i bes i agresivnost. Sama smrt je ambivalentan događaj. Ona može probuditi osećaj ljutnje na onog ko je umro i „koji nas je ostavio“, ali i krivicu jer smo mi preživeli.

Psihologija nam donosi tumačenja koja govore da proživljavanje tuge ne mora biti uniformno, onako kakvo je kod većine i kako ga prosečan čovek zamišlja. Svako ko vidi plačljivu, nezainteresovanu osobu kojoj je teško da obavlja svoje radne ili porodične obaveze, razumeće da je osoba u procesu tugovanja i imaće razumevanja za to. Mećutim, postoje i „tuge“ koje se ne prepoznaju lako.

Odložena tuga se dešava izvesno, duže ili kraće vreme nakon tragičnog dgađaja, jer je čovek u prvom trenutku „blokiran“ i nema kapacitet za tugovanje. To se može pogrešno tumačiti od okoline kao da mu „nije stalo“. Postoji i nekoliko načina „netipične“ tuge kada se ona iskazuje besom, dekoncentisanošću, preteranom brigom, ili pak „inhibirane tuge“ koja se manifestuje preteranim radom i preuzimanjem obaveza. Kao i gore pomenuti načini tugovanja, i „obespravljena tuga“ nema razumevanje i odobravanje okoline koja smatra da guvitak ne „zaslužuje toliku količinu ili dužinu tugovanja“.

Nekada, osoba ne može da nesmetano obavi rad tuge, da njime ne bi „rastužila“ članove porodice koji su takođe doživeli gubitak i nekad nedostatak „dozvole za tugovanjem“ dovodi do toga da se ono pretvori u patološku reakciju.

Za početak, da bismo ispravno i zdravo tugovali, moramo razumeti da je to emocija jednako realna, prisutna i neizbežna kao i bilo koja druga koju smatramo „prijatnijom“ i poželjnijom.

Centar za obrazovanje, podršku i savetovanje Stojković