Može li strah biti koristan?

Gotovo da nema klasifikovanog psihijatrijskog poremećaja u kome se ne pojavljuje strah. Strah je najčešća neprijatna emocija čoveka i mimo psihijatrijskih sindroma i bolesti. Osećanje straha je poznato svima i razlog tome jeste njegova zaštitna funkcija, kao i uloga u prilagođavanju. U ovom izvornom obliku, on se može opisati kao intenzivna, kratkotrajna i nagla napetost sa odrećenim intelektulanim sadržajem (opasnost), a funkcija mu je stimulacija akcije u odnosu na opasnost (najčešće beg).

Ovako opisan „izvorni“ strah razumljiv je u situacijama kada je čovek bio u neposrednom kontaktu sa prirodom od čijih je opasnosti i iznenađenja trebalo da se zaštiti, ali čega se plašimo danas u vreme kada nam je zadovoljenje osnovnih potreba na dohvat ruke, i živimo u svetu koji i previše polaže na bezbednost?

Izvor straha ne mora da bude spoljašnji. Iispitivanje unutrašnjih izvora straha rodile su razne psihoanalitičke teorije. Tako je Frojd bio stava da se strah javlja kao odgovor Ja na impulse iz nesvesnog, dobrim delom nagonskog dela ličnosti, Oto Rank je strah povezivao sa strahom od separacije jer je čovek biće razdvajanja koje i u život ulazi i iz njega izlazi upravo – razdvajanjem. Adler je strah dovodio u vezu sa osećajem inferiornosti ljudskog bića, po rođenju najzavisnijeg i najnemoćnijeg mladunčeta.

Psihodinamska objašnjenja poklapaju se sa kliničkim zapažanjima, te su strahovi koji se pojavljuju kod savremenih ljudi okupljeni oko nekoliko ključnih tema – strah od budućnosti, od gubitka objekta (značajne osobe), strah od interpersonalog neslaganja koje bi moglo da dovede do izopštenja iz zajednice (verovatno je uzrok mnogih „ćuti, ne talasaj“ saveta), strah od sopstvene seksualnosti i agresivnosti, ali i neprihvatanje sopstvene smrti. Dva glavna izvora straha, potiču iz naizgled različitih izvora – jednom su izvor telesna zadovoljstva za koje se telesni čovek boji da će ih izgubiti, a drugi, ,netelesni, jeste preterana zavisnost i preuveličavanje mišljenja drugih ljudi o nama, što govori o izraženoj sujeti.

Iz duhovne perspektive, ukoliko je čovek voljan da je prihvati, i telesna zadovoljstava i potreba za odobravanjem drugih, spadaju u strasne bojažljivosti u smislu strasti kao pogrešno usmerene energije duše. Strah vezan za telesna zadovoljstva, zapravo strah od njihovog lišavanja, precenjuje telesna zadovoljstva (koja su u svojoj biti prolazna), beskoristan je jer ne može sprečiti lišavanje, a opasnosti koje eventualno lišavanje donosi, preuveličane su i iskarikirane strahom. Sa druge strane, strah koji osećamo od drugih ljudi, najčešće je posledica našeg osuđivanja i agresije, kada neke osobine, sa razlogom ili bez, generalizujemo i pripisujemo drugima. Razumevanje (ne opravdavanje) ljudskih slabosti, smanjuje osudu i odbojnost, a samim tim i strah od ljudi i izbavlja nas mističkog užasavanja od njih.

 Strah nije obavezno loš i poželjan je u vidu bojazni od gubitka duše i tela, ali ne iz samoljubivog egocentričnog motiva, već u smislu „odvratnosti prema ne-biću“ prema Svetom Maksimu, ili „odbojnosti prema onome što razara“ prema Svetom Jovanu Damaskinu, što se vrlo oprezno može uporediti sa nagonom za samoodržanjem. Druga vrsta „poželjnog straha“ kod duhovnih ljudi je bogobojažljivost, koja, u odnosu na zrelost vere, može da se ispolji u vidu straha od kazne, ili straha od odvajanja od Boga. Ovde ne mislimo na neurotičan strah i doživljavanje krivice, već slobodan, iz punoće i ljubavi, odgovor na vapaj homo religiozusa u nama.

Prema Jaspersu, strah je ontološki deo ljudskog bića, a ne (samo) tegoba i simptom. Kjerkegor ga naziva „vrtoglavicom slobode“ koju zadobija čovek koji egzistira između (urođene) težnje da se pokori autoritetu, ali u isto vreme da bude slobodni stvaralac. Jerotić zaključuje da čovek koji ne oseća strah (ako je to uopšte moguće), jeste čovek koji ili nije započeo individuaciju, ili je završio.

Koji je onda antidot za strah? Logično, hrabrost, ali kako se ona zadobija? Postepenim, malim, ali upornim pobedama nad onim što nam strah izaziva.(uglavnom telesna zadovoljstva i sujeta). 

Strah je dat sa nekim smislom i želi nešto da poruči. Ukoliko u okolini nema tigra, to je znak da se treba zagledati u oči životinje u sebi.

dr Jovana Stojković
psihijatar i psihološki savetnik

Centar za obrazovanje, podršku i savetovanje Stojković